Demistifikacija koučinga

Demistifikacija koučinga

U komunikaciji sa ljudima iz raznoraznih sfera, različitog obrazovanja, često primećujem da veliki broj njih nema ideju šta je uopšte koučing. Neki misle da znaju šta je, a zapravo ga mešaju sa drugim vrstama pomagačkih aktivnosti. Među njima je i dosta onih koji ozbiljno kritikuju i napadaju koučing, iako pojma nemaju o čemu govore i zapravo se obično u tim kritikama bave motivacionim govornicima i raznim guruima. Zato evo par napomena o koučingu.

Kao prvo, sam izraz „koučing“ bode oči mnogima i česti su zahtevi za prevod na srpski jezik. Uz najbolju volju, najpribližniji prevod koji mogu da vam dam je „podrška ličnom i profesionalnom razvoju“. Ni to ne pokriva puno značenje, ali je makar približno. Svi prevodi koji uključuju izraze „trener“, „mentor“, „učitelj“… nisu u skladu sa poentom koučinga, te stoga većina nas koji se bavimo ovom oblašću i dalje koristimo izvorni, engleski termin. Uostalom, ni reč „trening“ nije izvorno srpska, ali se kroz stalnu upotrebu odomaćila

Koučing se često meša sa motivacionim govorništvom, mentorstvom, treningom, konsaltingom, pa čak i psihoterapijom. Sa svakom od ovih oblasti može imati po neku dodirnu tačku, ali je poistovećivanje potpuno pogrešno. Koučing sesija ne podrazumeva ni podučavanje, ni instruiranje, ni držanje predavanja. Ne bavi se razrešavanjem psiholoških problema i ne bavi se prošlošću. Usmerena je na budućnost, na razvoj i dostignuća klijenta.

Da li kouč mora biti psiholog po formalnom obrazovanju? Često pitanje, a odgovor je ne. Ni u svetu ni kod nas ne postoji samo jedan određeni fakultet ili formalno usmerenje koje edukuje koučeve. Naravno, kouč mora poznavati koučing psihologiju i zato je važno da se edukuje u ozbiljnim organizacijama i stalno usavršava. Korisno je i da bude licenciran od strane neke od međunarodno priznatih organizacija koja garantuju  poštovanje etike i standarda u radu (ICF, EMCC, ECA …).

Različiti standardi širom sveta (a svaka organizacija propisuje svoje) kažu da je potrebno da kouč ima minimum 60 sati koučinga i 10 sati supervizije da bi uopšte kao početnik mogao da radi i da se akredituje. Za seniore je često potrebno i do 400 sati akreditovanih edukacija. Ta obuka, sa supervizijom, obično traje 3-5 godina. Konkretno u mom slučaju, da bih mogla da se licenciram na nivou seniora/eksperta, neophodno je bilo da imam završen fakultet (ne neki određeni, ali svakako od najmanje 240 ECTS bodova), preko 5 godina radnog iskustva u svojoj oblasti + više od 5 godina iskustva u koučingu, trenutno imam oko 560 sati edukacije, napisan sopstveni koučing metod (koji se kontinuirano usavršava), a sate supervizije sam posle 5 godina i prestala da brojim. Rekla bih da nije ni malo, a ni jednostavno.

Vrlo važna stvar koju bih naglasila je i etika u koučingu. Baš zato što je oblast zvanično još uvek neuređena, neophodno je da postoje etički standardi, koje propisuju akreditacione organizacije. Zato, kada vas zanima sa kim imate posla, pogledajte da li je sertifikovan i licenciran. Možete zatražiti i da pročitate etički kodeks kojim se rukovodi. Proverite da insistira na potpisivanju ugovora, kao i da je spreman na redovan fidbek, u oba smera. 

I naravno, ako tražite kouča, uz sve preporuke i provere, jednostavno porazgovarajte i proverite sve što vas zanima. 

Autor: Ivana (Đuretanović) Jovanović

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *